Svima nama je dobro poznata rečenica Patrijarha Pavla upućena narodu da će nam biti bolje kada i mi budemo bolji. No, da li zaista tako i mislimo i sve to prihvatamo?

Svet je pogodila kriza, ratova je bilo i biće, kako zbog teritorija tako i zbog resursa u okviru postojećih teritorija. Stručnjaci predviđju da će do 2030. godine uslediti rat koji će se voditi za vodu jer će oko 45 % svetske populacije živeti u područjima sa nedovoljnim količinama pijaće vode.

Demografska eksplozija je učinila svoje, broj stanovništva na planeti progresivno raste. Ali, tu smo gde jesmo. Nismo mogli birati ni vreme, a ni mesto gde ćemo se roditi i gde ćemo živeti. Dobili smo pravo na život i borbu kojoj nema kraja. Srbija, kao zemlja među šljivama, plodnim oranicama i njivama kako se u mnogim patriotskim pesmama pominje, danas nije više kao nekad. Statistika, bezosećajan govor brojki, govori da je u Srbiji trećina sela napuštena, da je stopa rizika od siromaštva skoro 25 %, a stanje u stočarstvu na nivou 1910. godine. Svake godine između 400 i 450 hiljada hektara ostaje ne obrađeno, što je 10% ukupne obradive površine.

Ono što takođe stručnjaci procenjuju je da će do 2050. godine preko 70 % svetskog stanovništva živeti u gradovima. Sela zasigurno ostaju priča koja će se nekada pominjati u pripovedanjima šta je nekada bilo, ako i bude tako bilo, s obzirom da su novostasale generacije na tren zaboravile ko su i šta su. Gde grešimo i šta utiče na donošenje ovakvih odluka ?

Sećam se da je u selu u kome živim svaka druga kuća imala kravu, mleko se kupovalo sveže, tek pomuženo, danas u tom istom selu može se na prste nabrojati koliko je ljudi koji drže stoku i bave se proizvodnjom mleka. To je slučaj i u svim ostalim selima. Nekako se naš narod pogospodio, te termin „seljak“ kod mlađih generacija navodi na negativno razmišljnje i poistovećivanje sa nečim uvredljivim. Često i priča roditelja deci „Uči dete školu da ne bi radio“, „Neka mi ćemo, samo ti uči i ništa drugo ne radi“ u startu postavlja barijeru i odbojnost prema selu i poslovima koji se za poljoprivredu i njenu oblast vezuju.



Kada su rađene ankete da li je bolje živeti u gradu ili selu, većina mladih se izjasnilo da je po nihovom ubeđenju, zasigurno bolje živeti u gradu. Izgovor je zbog dostupnosti, većih mogućnosti, što zaista i jeste tako. Međutim, jasno je da je tržište rada prezasićeno i gde će svi ti mladi iškolovani ljudi pronaći posao, verujući da će ga naći jer su se školovali, ili nisu, što je još gore.

I tako dok druge zemlje otimaju od mora, krče šume i uništavaju prirodna staništa kako bi zemljište kultivisali i proizveli hranu za sve brojnije stanovništvo, u Srbiji, na onih 10 % neobrađenog poljoprivrednog zemljišta raste korov, livade i pašnjaci ostaju nepokošeni, voćnjaci zapušteni. U čemu je problem ?

Česti su sljučajevi protesta poljoprivrednika oko niskih cena i česte pretnje da se poljoprivredna proizvodnja ne isplati. Zakon ponude i tražnje je jasan. Životni standard nam je takav kavak je i to nam je što nam je. I baš u tim gradovima, danas zbog krize, potrošač je prinuđen da kupi proizvod lošijeg kvaliteta, proizvod iz uvoza, koji je jeftiniji i subvencionisan kod evropskog proizvođača što dodatno pojeftinjuje takav proizvod. Često biva da onda i oni koji su na tom selu ostali, dignu ruke, ili se nerado nastave boriti, jer drugog rešenja nemaju. Mnogi od mladih, rešenje vide u begu, pakujući svoje kofere, sa diplomom pod miškom, odlazeći u inostranstvo. Bolno, ali istinito. Svake godine prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji se ostvari negativan prirodni priraštaj stanovništva od 35000. Krajnje zabrinjavajuće.

Postavljamo pitanje, ima li rešenja, šta dalje i kuda dalje, da li pobeći iz sela u grad, preći granicu i više se nikada ne vratiti, ili možda probati promeniti sebe ?

U medijima, na društvenim mrežama, možemo često čuti bunt protiv GMO hrane, koja kuca na vrata, ali da li se taj problem može rešiti tako što razmenjujemo parole protiv navedenog problema, možemo li bilo koju prepreku preskočiti tako što sedimo skrštenih ruku, bez posla, razmenjujući parole nezadovoljstva i čekanjem da nas neko pozove na rad. Istraživanjem je ukazano da sa površine od 2,5 do 3 ara može se obezbediti četvoročlana porodica sa povrćem i voćem. Znači, zdrava, sveža i bezbedna hrana. To je jedini način suprostavljanja onome što ne želimo. Samo još neko treba da radi.

Kada ćemo pobediti predrasude, da to selo, kakvo takvo, nikada nije nikoga ostavilo gladnog. Kamen da bacite, iz plodne zemlje kakvu Srbija ima nići će nešto. I dok malog Amerikanca uče preduzetništvu, još u osnovnoj školi, a malog Japanca kako da se odnosi prema vodi i ostalim resursima, našoj deci je bitno da „samo uče školu“, kako bi što pre pobegli iz sela i „ne radili“. Sa takvim kvazi znanjem i ne usađenim potrebama za radom i poštovanjem resursa, sagledavamo sliku sadašnjice.

Težnja za lagodnim životom dovela nas je do trenutka u kome se danas nalazimo. Deci i mladima su stavljeni okovi sadašnjice, virtuelne interakcije i hendikepa za prirodom te često možemo videti da čeznu za nečim iskonskim, kao što je zvezdano nebo, čist vazduh, zdrava hrana, pre svega. Dr Ketrin Kuzmin, autorka knjige „Spasite svoje telo“ je rekla : „Toliko smo danas izloženi štetnim uticajima koje niko od nas ne može da izbegne. Jedina oblast u kojoj možemo da se zaštitimo, jer smo tu sami sebi gospodari, jeste ishrana. ’’

Da li smo svesni kakvu danas hranu jedemo ? I ako smo svesni ne možemo se onda žaliti, jer smo birali da budemo zavisni od svega, da sa malim mogućnostima za opstanak ipak živimo na asfaltu, ubeđeni da nam je sve dostupnije, naravno ako u džepu imamo dovoljno sredstava da zadovoljimo svoje potrebe. A šta ćemo ako nemamo ?



No da rezimiramo, pored bele kuge , nezaposlenosti i ostalog, sa jedne strane imamo 450 hiljada hektara ne obrađenog zemljišta, gotovo1600 napuštenih sela, plodne oranice, još uvek čist vazduh i vodu, a sa druge strane stopu rizika od siromaštva skoro 25 %. Da li je nam je sada bilo ko drugi kriv, što živimo u zemlji u kojoj sve rađa, a mi gladujemo, da li nam je bilo ko kriv što mlado i staro oboljeva od mnogih bolesti, samo zato što je zaboravilo poslovicu da „zdravlje na usta ulazi“. Kada ćemo shvatiti da lagodnost ka kojoj težimo sve više prelazi u apsolutnu zavisnost, za hranom, energijom itd.

Složićemo se da na selu, ne baš svakom, nema uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, kao što je postojanje dobre infrastrukture, ambulanti, prodavnica itd. Nema ih, jer, nemaju za koga da postoje. Kada ćemo shvatiti da poljoprivreda nije kao što je nekada bila. Poljoprivreda danas može predstavljati jedan novi kult, naračito ako govorimo o održivim sistemina kao što organska poljoprivreda, tradicionalna, integralna, biodinamička poljoprivreda, koja pored proizvodnje hrane podstiče i razvoj sela i sa multifunkcionalnog aspekta. Multifunkcionalna poljoprivreda, predstavlja novi koncept agrarne i ruralne politike Evropske unije, gde se u vidu seoskog preduzetništva, sa poljoprivrednom proizvodnjom povezuju i druge delatnosti, kao što su turizam, prehrambena industrija, trgovina, proizvodno i uslužno zanatsvo, zadrugarstvo, kultura, očuvanje krajolika i životne sredine. Međutim, to neko mora da prepozna.

Možda još uvek u našoj zemlji narod teži da poseti neke egzotične destinacije, ali zapadnjaci teže ka nečemu iskonskom, lagano se vraćaju i posećuju seoska domaćinstva, kupuju organsku hranu. Nije sve trulo u zemlji među šljivama, još uvek se može osetiti prijatnost ljudi, još uvek smo spremni da u teškim trenucima priteknemo i pomognemo, samo nam ostaje još da pobedimo sebe. Možda će ovaj tekst podeliti mišljenja među nama, možda će i dalje ostati dobro poznata teza „ Selo hvali, a u gradu živi“, ali vremena se menjaju, pitke vode i zdrave hrane je sve manje, osim u priči i dobrom marketingu, a mi smo tu gde jesmo, na brdovitom Balkanu. Možda će neke nove generacije, na tren zastati i rezimirati dosadašnje propuste, možda ćemo početi razmišljati i jesti hranu dostojnu čoveka, ili će ova priča, kao i sve ostalo biti zamenjena nekom novom rijaliti emisijom, ne razmišljajući šta će sutra biti, jer ovo nije samo virtuelna priča, nego naš život.


Bojan Vojnov